EX PONTO- A TO JE OVDE
"Је ли вам се икад догодило да, бачени из колосека, речете свагдашњици: збогом, и да се винете, ношени страшним вихором, запрепаштени као онај коме се тло измиче?" "Је ли вам се догодило да вам узму све - а шта се човјеку не може узети? - и да вам на душу положе тешку руку и да вам одузму радост и ведрину слободна духа...?" "Разнолики су и многи болови који задешавају људе на овој земљи, гдје се "љепшом душом дубље јеца", али ког је само један од ових истинских болова задесио, брат је мој и пријатељ!" "Свима, широм цијелог свијета, који су страдали ради душе и њених великих и вјечних захтјева, посвјећујем ове странице...". Ово су одломци са почетка прве књиге Иве Андрића, Еx Ponto (1918), коју пише заточен у мариборском затвору због оптужбе за велеиздају, због наводне сарадање са покретом Млада Босна. Ex Ponto је нека врста медитативног дневника, слободним језиком речено - његова гола душа и гола мисао преточене у редове бесмртних речи. Андрићево душевно стање открива нам приватно писмо које он шаље мајци из затвора: " Вјеруј ми, да је Граматика једина књига коју могу читати мирно, јер све друго ме подсјећа на прошлост или садашњост, а то је оно што нећу...". Чудна је повест уметности и уметника - колико се само великих умова и дубоких душа рађало између нека четири хладна зида, где само усамљено око гледа кроз уско окно у " неумољиво круте и непомичне планине", у " високо укочено небо", "тврду немилосну земљу". " Измиче се даљина, губи звук, боје мру у сивом: да се види и чује ропско крваво срце како куца... У грмљавини и облацима долазе будућа столећа и гледају мој срам... Не, ништа се неће догодити! Не, планине се неће осорити! Небо ће остати хладно и гордо на висини!" Почетнички рад будућег нобеловца већ најављује писца чија је мудрост лековита, мада данас, у овом чудном времену, људима, бојим се, звучи одбојно и архаично. Али, то је књига за свако време и сваку генерацију, са свим боловима које носи и свим спознајама које се човеку између четири зида дешавају. Сви ви између зидова затворени, прочитајте књигу о себи. " Поимам и схваћам невидљиву логику свих догађаја у човјекову животу. Не ријечима и не мислима, него свом дубином цијелог бића свог осјећам дивну, неумољиву равнотежу која влада у свим нашим односима. Има незнана формула која одређује однос између радости и бола у нашем животу. Страдање и гријех се употпуњују као калуп у његов одљевак. Живот нам враћа само оно што ми другима дајемо." Оddesty, sa Ponta
Ovde je Pont, gde vam uljezi brišu postove i gase blog bez dozvole i pardona.
lipo te je opet čitati.
Hvala, Selma, mada postoje i neki koji ne misle tako. Well, idemo dalje...
DEMITOLOGIZACIJA NA BALKANU
Čitajući mnoga dela naše književnosti nebrojeno puta sam naišla na motiv izdaje i herojstva, motiv poreklom iz kosovskog mita. Počev od usmenih epskih pesama kosovskog ciklusa, gde je Vuk Brankovic „nevjera“ i izdajnik srpstva a Obilić „sjajno sunce“, simbol autentičnog srpskog herojstva toga doba, pa sve do reminiscencija na ove motive u našoj savremenoj literaturi. Malo je motiva koji su u našoj literaturi zastupljeni ovoliko kao ovaj, kosovski. Mrak i svetlost - izdajstvo i herojstvo – uključite TV, i videćete da i dan-danas o tome raspredamo.... Postoji, dakle, nešto što se zove kosovski mit, dakle – mit, a ne istorija, a ne činjenica. Ako već govorimo o činjenicama, mnogi nastavnici u školama i danas uče decu da je Vuk pobegao sa megdana a Obilić rasporio Murata, pa me ne čudi da više od polovine srpskog življa veruje u to, i u tom mitskom svetu danas i živi. Kao što rekoh, uključite TV, i videćete kako tema nije nimalo bezazlena. Ima ljudi od kojih nam životi zavise, a koji taj mit, kao srpsku svetinju čuvaju, zloupotrebljavajući je i deleći nas na izdajnike i junake. Mit i istorija su ovde još uvek neodvojivi. Kosovo... najbolje je početi od 15. veka, kada se mit i izrodio, i čitavu pređašnju srpsku istoriju iz našeg sećanja zbrisao, kao da nas ranije nije ni bilo. Naša narodna epika je stecište srpskog moralnog kodeksa. Epska pesma je opevala ono što misli narodni pevač, dakle, ono što misli kolektiv, čitava nacija. Mišljenje kolektiva, koje se, bez većih idejnih promena prenosilo do 19. veka, dokle je postojalo usmeno književno stvaranje kod nas, veoma jasno je izraženo u pesmi „Kneževa večera“, o kojoj će ovde biti reči. Kneževa večera "Slavu slavi srpski knez Lazare U Kruševcu, mjestu skrovitome. Svu gospodu za sovru sjedao, Svu gospodu i gospodičiće...“ Dalje narodni pevač nabraja feudalnu hijerarhiju, dakle onu koja je važila na dvoru kneza Lazara. U prvom planu je Vuk Branković, bogati i moćni vlastelin koji sedi za stolom odmah do samog kneza. U „gospodičiće“ se ubrajaju Kosančić Ivan, Toplivca Milan i Obilić Miloš. Raspored sedenja za stolom određen je dvorskim protokolom. Potom Lazar ustaje i nazdravlja, prvo Vuku Brankoviću a potom i svima ostalima, po već navedenom redosledu. Na kraju, optužuje Obilića da će ga izdati na Kosovu, na šta Miloš oštro reaguje, optužbe prebacuje na onog što Lazaru „sjedi za skutom“ i „ladno vino pije“. Zaklinje se da će ubiti Murata "sjutra u Kosovu" i osvetiti se Vuku za klevetu: ...Jer tako me vjera ne ubila ja nevjera nikad bio nisam nego sjutra mislim na Kosovu za rišćansku vjeru poginuti! Nevjera ti sjedi za kolenom ispod skuta pije ladno vino: a prokleti Vuče Brankoviću!...
Demitologizacija - hleb naš nasušni! I čemu ovoliko teksta o jednoj pesmi iz 15. veka? Zato, jer se ova pesma još "peva" i zato, što još živimo u mitovima, tražimo spasitelje, Jude i heroje. Nameće se utisak da je izdajica bio svako ko je boj preživeo ( primetite kako je ova tema aktuelna!). Nakon boja, Branković je, silom prilika, postao turski vazal, jer je to bio jedini način da ostatak srpske vlastele ostane u životu, po mom mišljenju, logičan politički potez. Da li ga je zato narod "kaznio", i napravio večitim simbolom izdajstva i kukavičluka? Najverovatnije da je tako. Jer, neke pesme iz kosovskog ciklusa i govore o tome kako će biti proklet svako ko se sa bojišta živ vrati. U 19. veku otkriveno je da Vuk Branković nije izdao, tj. pobegao sa bojišta. Zašto ga je onda narod izabrao za najvećeg negativca u istoriji srpskih mitova? Nakon kosovskog boja rađa se kosovski mit, u kojem se likovi raspoređuju po šablonu hrišćanskom - spasitelj i spasiteljev izdajnik, onaj koji mu prilikom poslednje večere sedi za samim skutom (Isus - Juda). Lazar je izabran za vrhovno sveto biće, spasitelja, koji je junake poveo u carstvo nebesko. Kako je "izabrana" vrhovna svetinja, trebalo je naći Judu, zašta je poslužio Vuk Branković. Miloš Obilić, koji nije istoriji poznat, kao kontrast Vuku Brankoviću zatvara krug. Uzgred budi rečeno, izmišljeni (književni a ne istorijski) likovi jesu i Jug- Bogdan, Toplica Milan i Kosančić Ivan. U navedenoj pesmi oni su predstavnici određenih društvenih slojeva ili simboli srpskih svetinja (Jug-Bogdan - u ovoj pesmi je simbol starog srpskog domaćina koji je slavu stekao na megdanima). Pre svega, pogledajmo kako je Lazar "razmestio" vlastelu po vrednosti i važnosti, a kako narodni pevač, glasogovornik naroda. Antipatija narodnog pevača prema feudalnoj gospodi je očigledna: Vuk sedi "uz skute" kneza Lazara, kao zaštićeni, pomalo možda poltronski prikazan feudalac, i pije "ladno vino", što ukazuje na njegovu opuštenost i ravnodušnost pred najvažniju bitku za srpski narod. Neslaganje narodnog pevača sa feudalnom, dvorskom podelom na "gospodu i gospodičiće" očigledno je. Najvećeg junaka, Obilića, Lazar je stavio na začelje stola, a narodni pevač u centar naše pažnje, kao najveću srpsku vrednost.Zašto narod nije voleo tu najvišu vlastelu jasno je. Oni su bili distancirani od naroda, bogati moćnici koji za svečanom večerom sede na čelu stola, a u najvažnijim trenucima, po viđenju naroda, povlače se u začelje. Narodu su milije vojvode (Ivan, Milan, Miloš), koje su u to vreme bile bliže običnom narodu. Feudalcima je vrhovna vrednost gospodstvo, koje je nasledno (novac, moć, vlast), a narodu junaštvo, koje se stiče.
čini m ise to nekako teško štivo..ja više volim one klacićne knjige koje trenutno svako malo izlaze... :-) one koje lako čitaš i još lakše zaboravljaš...
Ne citam to, zao mi je, a i nema se sta mnogo tamo tumaciti, slozices se sa mnom.
ajd neko da mi analizira lik Milosa obilica Iz pesem Knezeva vecerica.... :)
...
Dragi i nedragi
"Bela ružo, jesi li cvetala? Golubice, jesi l se udala?” "Jesam, dragi, za nedragog pošla I s nedragim čedo sam rodila. Tvoje sam mu ime nadenula, kad ga zovem da me želja mine; ne zovem ga: - odi k meni sine, već ga zovem: - odi k meni dragi.“
Ne, nije u pitanju zlostavljanje dece.
Ovu pesmu je napisala Marina Lupus, malo poznata srpska spisateljica. Objavila je 1993. zbirku lirskih pesama, koje je, kako u predgovoru kazhe, pisala u pauzama izmedju dva reda: reda za hleb i reda za ulje. Zavrsila je rudarsko-geoloski fakultet na BG univerzitetu, ali se bavila iskljucivo pisanjem i uzgajanjem svoga deteta. Ova luckasta zena je, jednom se saleci na racun 90-ih u Srbiji, rekla kako je u pojedinim trenucima, usled nestasice robe u C marketu, morala klati svoje golubove, koji su joj inace bili, pored belih ruza, glavna inspiracija za pisanje poezije. Marina Lupus je 1989. umrla. Izvrsila je samoubistvo a autorki ovog bloga ostavila svoj golubarnik u amanet.
vodili smo ljubav preksinoc.tiho.mrzim kada to moram raditi tiho.i mrzim seks na malom krevetu.kada je trebalo biti najlepse, on je udario glavom u nocni stocic i pravio se da ga ne boli.tiho.sve se radi tiho.mrzim kada je tiho.
:) pa počupaj ga dok ne vrisne :) Jesi se zezla u datumima ili je zbirka izdana posthumno?
Sve sto sam napisala je tacno. O, o, Muze i Pomuze, ne mogu verovati da neko, osim mene, ovo cita! Samba, jedan golub za tebe!
lešo molim .)
gatjan
Čitala sam i ja i primetila datume... Kako je umrla 89-te kad je 93 objavila knjigu i živela u krizi tokom 90ih?
NEROTKINJA
Danas me nemojte dirati buditi žicu dok sniva čudna će pesma zasvirati sa ovih usnulih njiva. Danas me nemojte tražiti skidati s jastuka plava možete razum probuditi olovnim snom što spava. Danas me nemojte svirati samo će muk poteći iz ove kolevke utihle i jednu tugu će reći: kako se gnezde oblaci na grani trešnje crvene i kako pevaju koraci putnik kad s istoka krene i kako pesmom će buditi seme u zemlji što sanja i kako strasno će ljubiti raspukle usne s granja i kako put će izgubiti kad zgasne sjaj s visina... I zašto ne može svirati Slomljena violina. Oddesty
a što si m iti tužna??
Nisam tuzhna , to je samo moja stara pesma, nothing else...
:)
:) for u2!
...
"Је ли вам се икад догодило да, бачени из колосека, речете свагдашњици: збогом, и да се винете, ношени страшним вихором, запрепаштени као онај коме се тло измиче?""Је ли вам се догодило да вам узму све - а шта се човјеку не може узети? - и да вам на душу положе тешку руку и да вам одузму радост и ведрину слободна духа...?" "Разнолики су и многи болови који задешавају људе на овој земљи, гдје се "љепшом душом дубље јеца", али ког је само један од ових истинских болова задесио, брат је мој и пријатељ!" "Свима, широм цијелог свијета, који су страдали ради душе и њених великих и вјечних захтјева, посвјећујем ове странице...". Ово су одломци са почетка прве књиге Иве Андрића, Еx Ponto (1918), коју пише заточен у мариборском затвору због оптужбе за велеиздају, због наводне сарадање са покретом Млада Босна. Ex Ponto је нека врста медитативног дневника, слободним језиком речено - његова гола душа и гола мисао преточене у редове бесмртних речи. Андрићево душевно стање открива нам приватно писмо које он шаље мајци из затвора: " Вјеруј ми, да је Граматика једина књига коју могу читати мирно, јер све друго ме подсјећа на прошлост или садашњост, а то је оно што нећу...". Чудна је повест уметности и уметника - колико се само великих умова и дубоких душа рађало између нека четири хладна зида, где само усамљено око гледа кроз уско окно у " неумољиво круте и непомичне планине", у " високо укочено небо", "тврду немилосну земљу". " Измиче се даљина, губи звук, боје мру у сивом: да се види и чује ропско крваво срце како куца... У грмљавини и облацима долазе будућа столећа и гледају мој срам... Не, ништа се неће догодити! Не, планине се неће осорити! Небо ће остати хладно и гордо на висини!" Почетнички рад будућег нобеловца већ најављује писца чија је мудрост лековита, мада данас, у овом чудном времену, људима, бојим се, звучи одбојно и архаично. Али, то је књига за свако време и сваку генерацију, са свим боловима које носи и свим спознајама које се човеку између четири зида дешавају. Сви ви између зидова затворени, прочитајте књигу о себи. " Поимам и схваћам невидљиву логику свих догађаја у човјекову животу. Не ријечима и не мислима, него свом дубином цијелог бића свог осјећам дивну, неумољиву равнотежу која влада у свим нашим односима. Има незнана формула која одређује однос између радости и бола у нашем животу. Страдање и гријех се употпуњују као калуп у његов одљевак. Живот нам враћа само оно што ми другима дајемо." Оddesty, sa Ponta
"Ja ne znam šta je prava sreća, ali zato ja i šutim. Šutim o tuđoj sreći, i o svojoj. Ljudi su u velikoj većini jadna stvorenja. Svoju sreću grade na varkama, a zlim očima gledaju oko sebe"
" Neka ti nije žao samoće i šutnje što je oko tebe. Možda udes misli dobro s tobom, možda je to stara nečija molitva koja te okružuje tišinom kao zaštitom, možda u tvom šutanju leže pokopane riječi koje nose nemir i nesreću..."
" A tu, za mojim veđama - sklopim li oči - živi sva veličina života i sva ljepota svijeta..." Hvala na komentarima.
vjerovatno je to sad prijevod onog gore što nemorem pročitati.. :-)
..e njega...ko ce meni to sad razumit:?..bilo bi lipo kad bi barem jednu ric moga skuzit...al ne ide!:)pa..eto primi pozdrave svejedno:)
spadam u staru gardu pa čitam bez problema.
u zadnje vrijeme o svemu šutim,pa i o sreći.a što se formule tiče,ponekad mi de čini da ću je uspit napisati.
heheh... kaj je to nekaj bilo o mostogradnji??? ;))))
ajd oddesty reci ti meni ko si ti zapravo???
i odkud ti ta tastatura??? xexexexe (vidiš da i ja znam nešto napisat na ćirilici)
Pa Srbijanka. Žao mi je ovih mladih što ne znaju ćirilicu, nisam se toga na vreme setila. Poseti moj blog na mojblog.co.yu ako te zanima o cemu pisem. Ima tamo i latinice, zavisi od raspolozenja.
Čitajte malo i o Njegošu, dole ispod, ako se secate ko je to!
Strašna je i divna ta logika ravnoteže dobra i zla...da te čitav kosmos zaboli!
...cemu zatvarat vrata pobogu?:)..rekoh ti lipo da se citamo drugi put kad budem moga razumit sta pise... a do tada SPD:)
hvala prijevodu..=:o)..nice..u suprotnom nebi imala pojma sto pise i tu bi drobila neki glupi komentar, ovako dobivas moje pohvale..
Ok,ok, nema ljutish, za vas malo mladje pisacu latinicom, ali da citate!
He, he, sreća da nisam zaboravila ćirilicu da mogu bez problema pročitati sve što piše ;)
NOĆ VREDNIJA OD ŽIVOTA
 Znate li ko je bio Njegoš? Vladar divlje, plemenske Crne Gore 19. veka. Vladika. Sudija. Diplomata. Graditelj prvih puteva u crnogorskim krševima. Reformator. Pesnik i mislilac. Gorostas kome se nemačko plemstvo divilo a italijanske dame za njim uzdisale. U svojoj 17-oj godini ovaj izuzetni čovek postao je crnogorski vladika, kao jedini muški naslednik svoga strica, Petra I Petrovića. Objavio je za života obiman opus dela, sačinjen od vatrenog rodoljublja, religioznih misli i kosmičkih predstava. Gradio je taj opus od svega što je znao, od svega što je zvanično bio. Ali, jedna pesma otkriva i da je ovaj moćan, snažan i uvažen čovek nazivao sebe "lišenikom sreće", muškarcem koji u svojoj zemlji može i sme sve, osim da ljubi. Njegova jedina ljubavna pesma je pronađena nakon njegove smrti i izazvala je polemike i probleme - članovi Njegoševe porodice i crkvena gospoda, zarad Njegoševog dobrog glasa, odricali su da je pesmu napisao on. Ipak, ona je isplivala iz nekog tamnog dna, baš kao što je jedne noći isplivala iz dubina duše jednog muškarca kome je zabranjeno da bude ljubljen, i da ljubi. Danas se vodi polemika oko toga da li je pesma biografska ili su opisi u njoj samo plog bogate mašte. Sve to nije ni važno. Mene je osvojila ne pesma jednog vladara i državnika, već jednog čoveka koji je za jednu noć provedenu u zagrljaju žene rekao da je vrednija od celog života... Noć skuplja vijeka (odlomci) Plava luna vedrim zrakom u prelesti divno teče ispod polja zvezdanijeh u proljećnu tihu veče, siplje zrake magičeske, čuvstva tajna neka budi, te smrtnika žedni pogled u dražesti slatkoj bludi. Ja zamišljen pred šatorom na šareni ćilim sjedim i s pogledom vnimatelnim svu divotu ovu gledim. Rasprsne li pupolj cvjetni ili kane rosa s struka- sve to sluhu oštrom grmi, kod mene je strašna huka; zatrepte li ptice krila u busenju guste trave, strecanja me rajska tresu, a vitlanja iznad glave. Dok evo ti dične vile lakim hodom gdje mi leti- zavidte mi, svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti! Ustav, luno, bjela kola, produži mi čase mile, kad su sunce nad Inopom ustaviti mogle vile. Prelesnicu kada vidim, zagrlim je ka bog veli, uvedem je pod šatorom k ispunjenju svetoj želji. Pod zrakama krasne lune, pri svjećici zapaljenoj plamena se spoji duša ka dušici raskaljenoj.. Ah, poljupci, božja mana, sve prelesti rajske liju! Malena joj usta slatka, a anđelski obraščići- od tisuće što osjećam ja ni jednu ne znam reći! Snježana joj prsa krugla, a strecaju svetim plamom, dvje slonove jabučice na nji dube slatkim mamom; crna kosa na valove niz rajske se igra grudi... Igram joj se s jabukama - dva svijeta srećna važe k ushićenju besmrtnome lišenika sreće draže; znoj lagani s njenom kosom s zanešene tarem glave... Druge sreće malo važne, za nju da bi, i sve slave. Ne miču se usta s ustah - poljub jedan noći cjele! Jošt se sitan ne naljubih vladalice vile bjele... Luna beži s horizonta i ustupa Febu vladu, tad iz vida ja izgubih divotnicu moju mladu... Kako je ljubav skupa za one koji je ne smeju...
A nije htio ni lance da ljubi... :)
Koliko svetlosti u ovoj pesmi! Ne znam mnogo o Njegošu, ali znam da je besmrtan, i to je dovoljno.
НАША ЉУБАВ
Ноћ ме та у младости стиже. Па ми у срцу спава да не озебе! Видесте ли псето које човек тера од себе. А оно му и даље руке лиже? Са мном је тако: могу и не могу без ње. Када се осамим заогрне ме огртачем снова. И мада ми давно рече све увек је за мене нова. Данима се кољемо као хијене и једно у другом видимо кугу. А опет...изван те кобне жене у мојој души нема места за другу. Одкад се знамо сањамо да се растанемо. И већ сам од тога као Месец жут. Па се опет необјашњиво састанемо. Да заједно продужимо пут. Не знам више да ли је то љубав или загонетни чулни мрак: Знам само да бих се без ње разбио као сплав о речни брзак. Раде Драинац
Ko da je Mirko šugav!
ЗАШТО СИ ТАКО ЛЕПА
Зашто си тако лепа? Не буди тако лепа. Хоћу да будеш од меса, не од сунчевог сјаја. Зашто си тако лепа? Кад би бар имала пеге да их вечно по твом лицу скупљам. Кад би бар била разрока! Целог живота бих на коленима убеђивао разроко око. Али ти си лепа. Да, од сунчевог си сјаја. Али ја не могу стално живети у том сјају. Не могу на позорници живети. Све ми се види! Свака моја ружноћа. Сваки посртај. Не могу живети под рефлектором. Схвати то. Немој плакати. Не могу живети с тобом. Сувише си лепа. Милан Кундера
super pjesma-dobar je kundera:)
:)
Super, znači nisam nevidljiva! :)
ja to neznam čitat.. :)
Ako ne znaš nauči, znanje je jedino bogatstvo koje se ne troši.
zašto si, pjesmo, tako jednostavno dobra? trebala bi biti lošija, da me tolko ne pogodiš....
...
Djevojka je Suncu govorila: "sjajno Sunce, ljepša sam od tebe, ako li se tome ne vjeriješ ti izađi na to nebo ravno, ja ću izać za goru na vodu". Kada jutro vedro osvanulo izlazilo na nebo sunašce a djevojka za goru na vodu. Ugleda je lijepo sunašce ugleda je kroz jelovo granje, kolko se je ašik učinilo triput je se Sunce zaigralo pa odvuče lijepu djevojku da je uzme sebi za ljubovcu - Od nje posta zvijesda Danica.
Crnogorska ili hercegovačka varijanta?
VEOMA SI MI POMOGAO/LA. HVALA STO SI NAPRAVIO/LA OVU STRANICU
...
Gledam u oči, i lažem.Unesrećujem, utehu nadmeno udeljujem. Maštam o zabranjenim stvarima. Ljubim sebe više no bližnjega svoga. Izazivam laskanje, ali ne vraćam istom merom. Flertujem bez ozbiljnih namera. Lažem. Povređujem ljude i govorim da je to za njihovo dobro. Umem da rušim mostove i da posle toga mirno spavam. Ne priznajem drugima opravdanja koja sama često koristim. Lažem. Odbacujem prijatelja kada sam mu potrebna. Ne zajmim drugima novac, ali očekujem pažnju od drugih i bezgranično razumevanje. Prosjacima ne pružam hleba, žedne prevodim preko vode. Gostu se ne radujem, domaćinu idem praznih ruku. Vodi me lakat, a ne srce. Lažem. Kradem i varam. Svojoj sreći dajem veličinu mereći je prema tuđim nesrećama. Prodajem se za novac. Ispred crkve okrećem glavu. Polomljene igračke dajem drugima. Smejem se ludima, likujem nad nemoćnima. Radujem se olujama i gromovima. Gazim. Rušim. Otimam. Kad ubijem, ne sahranjujem. Lažem.
Baš slatko.Prava si.
Rekla bih nesto, ali se plasim da cu opet slagati. :)
znači, jedna sasvim pristojna i civilizirana osoba :)
Upravo tako!
|
